Listen in Audio

Какав је био живот фабричких радника? Како је било радити у тешким условима, али са племенитом мисијом пружања квалитетне питке воде суграђанима у тако спектакуларном амбијенту? Не заборавимо да Црвена чарда, кварт у којем се налази водовод, није део града Темишварa до `60-их година.

Из музејског парка се могу видети и друге зграде које су представљале део фабрике, али нису могле да буду укључене у музејски комплекс: Стамбени простор, иза Дома пумпи, Пречишћивач II, иза Пречишћивача, и Трансформатoр, иза Групе бунара.

Ако се Пречишћивач II и Трансформатор појавили као последица еволуције технологије и потребе за водоснабдевањем, стамбени простор припада првој фази развитка фабрике, изграђене од 1913. до 1914. године.

Јасно је да је повест o водоводу уско повезана са многим животним причама, искуствима људи који су радили у фабрици и њиховим породицама. Међу првим запосленима био је и Лакош Шандор, један од шефова водовода. Његова ћерка Маргарета рођена је управо овде, у једном стамбеном простору, 24. децембра 1923. Навршивши скоро 100 година, Маргарета нам је причала о Стану Видригину, кога је описала као човека велике душе.

Колико год био захтеван и строг у послу, толико јe био срдачан и пријатељски расположен према запосленима, спреман да им пружи подршку у искушењима свакодневног животa. Када су Маргарета и њена сестра Ирен кренуле у школу, отац је доведен у тешку ситуацију. Град је био удаљен 5 километара, а простор око водовода готово потпуно пуст. Није могао дозволити својим ћеркама да свакодневно преваљују пешице толики пут. Али није могао да их не пошаље у школу. Зато је са жаљењем одлучио да поднесе оставку и пресели се са породицом у Темишвар. Одговор директора Видригина био је одсечан: „Ни говора, не могу наставити рад без човека као што си ти!“. И није више отишао. Његове девојчице ишле су у школу и враћале се личним директоровим фијакером, а зими санкама. „Биле су то црне санке са два упрегнута бела коња, као у сну. Видим их пред очима како улазе кроз капију“ – присетила се Маргарета, једна од првих посетилаца Музеја воде.

Прича о парку повезана je са животом људи у водоводу, данас зеленој и светлој оази у све ужурбанијем градском окружењу. Дуж алеје која повезује улазну капију са „капијом замка“, односно улазом у Пречишћивач, сачувано је више платана, високог дрвећа познатог по својој стаменитости. Друга врста стабала која нам разнежуje чула током целе године су липа, врба и багрем. У централном делу простора наилазимо на четинаре. И, нимало случајно, располажемо великим бројем воћки. Њихови плодови би се убрали и поделили запосленима. Ако то претходно не би урадила њихова деца, јер овде је било и игралиште за малишане, који су живели са родитељима у службеним становима.

Напоменули бисмо да је простор музеја омеђен ка раскрсници између Урсењског пута и улице Василе Збеган занимљивом оградом од тесаног камена и металних решетки. Сачувани елементи кованог гвожђа ограде део су префињене симболике Сецесије, на коју смо навикли захваљујући грађевинама са поједностављеним геометријским или цветним украсним елементима.