Listen in Audio

Лекари нам саветују да пијемо најмање два литара воде дневно. Али шта би се догодило када би обезбеђивање два литара питке воде представљало прави изазов? Или када би сваким гутљајем доводили у питање наше животе? Истини за вољу, становници подручја на којем се данас налази Темишвар живели су вековима под претњом неисправне воде коју су свакодневно користили.

Када се данас помене Темишвар, помисли се на град на Бегеју, реку која протиче кроз сам центар. Не знамо како су је називали први становници који су населили ове крајеве, пре 6000 година, али извесно је да су првобитне заједнице тежиле да се настане уз неки водоток. Такође, однос људи према води уз коју су живели није увек био једноставан. Може се рећи –  чак уопште.

Област заштићена од поплава у данашњем кварту Четате представљала је све време уточиште за прастановнике, пошто је река кoja их окруживала нудила како воду за пиће, тако и уточиште пред разним нападачима. Крајем првог миленијума пре наше ере подигнуто је прво утврђење које је такође користило реку као одбрамбени бедем. Полурурално насеље претворило се у град током XIV-ог века у време Карла Роберта Анжујског, краља Угарске, који је наредио изградњу каменитог утврђења и замка у којем је лично живео од 1315. до 1323. године, када је Темишвар био престоница краљевине Мађарске. У жељи да има и други извор воде изузев реке, коју су људи користили за прање и бацање разних ствари, наредио је да се на двору ископа бунар. Био је то први покушај да се искористи дубинска вода, али коришћена технологија није била довољно развијена да би се допрело до жељене дубине са квалитетном водом.

Историјски извори откривају да је старо утврђење било окружено мочварама које се протезале до самих зидина. Услед бројних поплава вода из ископаних бунара није била питка, и представљала је извор могуће заразе. Може се рећи да је загађена вода одиграла важну улогу у ширењу епидемија куге које су десетковале градско становништво 1738, 1762. и 1763. године.

Након што су Хабсбурзи освојили Темишвар, град започиње потпуно нову епоху. Први војни гувернер Баната, гроф Флоримунд Мерци, посветио је још 1717. године посебну пажњу исушивању мочвара и изради пројекта о регуларизацији пловидбе на Бегеју (између Фаџета и Великог Бечкерека), у чему је делимично и успео. Изградњом хидротехничког система Тамиш-Бегеј 1759. године, ниво стајаћих вода у околини града је знатно опао, а опасност од поплава се смањила.

Инжењер Карл Александер Штајлајн направио је 1774. године механички уређај у виду хидрауличне машине која је користила воду из бунара на обали Бегеја. Уз помоћ хидромеханичког точка постављеног у кориту реке, вода је испумпавана у торањ висок 16 метара саграђен у кварту Фабрика. Одушевљење житеља хидрауличном машином допринело је да се појави на првом грбу града 1781. године, али и на свим осталим грбовима Темишвара, укључујући и садашњи.

Будући да је град био устројен као војни гарнизон, војска се директно укључила у организацији насеља. Сходно томе, ископан је одводни канал да би се очистио главни канал саме тврђаве. У том каналу сливала се вода која се користила у касарнама и домаћинствима. Након што се 1827. године установило да нема довољан нагиб, ископан је нови канал у дужини од 4000 метара, који је пролазио кроз насељена места у граду. Добио је назив „санитарни канал“ и био је у употреби до увођења опште канализације, 100 година касније. Због тога је Темишвару прилепљен епитет нездравог града.

Нездрави град предстваљао је забринутост за војску и задавао главобоље стручњацима и лекарима. Доктор Гедеон Бечи је у меморандуму написаном 1870. године навео да није могуће направити адекватни канализациони систем ако се канали претходно не очисте. Питка вода са територије града није се препоручивала људима за коришћење, а бегејски канал испоставио се као неприкладан. Закључак је био да се морају ископати дубоки бунари. Побољшање живота житеља Темишвара био је један од главних циљева с почетка ХХ-ог века, укључујући квалитет ваздуха и воде систематизацијом паркова и регуларизацијом тока Бегеја. Да би Темишвар постао чист град, поставио се проблем снабдевања питком водом и питање канализације. Карол Телбис, најдуговечнији градоначелник, започео је рушење старог утврђења 1891. године и спровођење новог урбанистичког планa. За време његовог мандата, од 1885. до 1914. године, Темишвар је доживео велики процват. Појавили се широки булевари, нови квартови и раскошне зграде у стилу Сецесије. Забележен је незапамћени напредак што се тиче индустрије. У „Малом Бечу“ отварају се Фабрика чоколаде Кандија, Фабрика ланаца/окова, Фабрика шешира Палтим, Фабрика фијакера, Фабрика шибица, Фабрика обуће Турул и Текстилна фабрика.

Градска општина је 1894. године организовала међународни конкурс за пројекат канализацијe. Учесницима су стављени на располагање подаци о: укупној површини града, становништву, дневној потрошњи, могућем порасту становништва у будућности, хидростатичном нивоу и подземним водама и детаљни план града. Пристигло je 10 пројеката, од којих су три награђена (прва награда припала је инжењеру Паулу Вихеру из Софије, друга инжењеру Херберту Бергеру из Келна и трећа инспектору грађевинару К. Штернагелу такође из Келна). Ниједан није међутим спроведен у дело, јер је природна косина града подразумевала огромне трошкове припремних радова.

Исте 1894. године грађевинарски специјалиста-саветник Залбах из Дрездена започео је ископ дубоких бушотинa на рубним крајевима града. Године 1897. Градска техничка служба је наставила радове које је започео Залбах. Том приликом су откривени нови геолошки услови и слојеви песка са великом количином воде у Черњатјазу, Ковачу и Светандрошу, на Сегединском путу (данас Торонталском), Мошници, Урсењу и Ђироку.

У „Студији о снабдевању водом и канализацији Слободног краљевског града Темишвара“, коју је спровео градски главни инжењер Игнац Орбан 1899. године, представљене су премисе пројекта система снабдевања водом и канализације Темишвара. Предочени су неповољна финансијска ситуација која спречава спровођење пројеката у дело и наставак истраживања о количини и квалитету воде у одређеним подземним слојевима. Истиче се да је за водовод потребно пронаћи адекватан извор, који у потпуности испуњава све критеријуме хигијене. Извор за снабдевање водом треба да је удаљен најмање 2 км од града (да би се избегла могућност загађивања) и да има пропусност најмање 5.000 кубних метара дневно.

Матијас Кајлингер, заменик директора Предузећа за водовод у Будимпешти, преузима руковођење истраживачких и пројектних радова везаних за снабдевање водом града Темишвара. Он проучава са великом пажњом документацију коју је општина града ставила на располагање и процењује да су дотадашањи постигнути резултати повољни, али да се мора ускладити потребна дневна количина воде са бившим, садашњим и будућим бројем становника. Кајлингер оцењује да су подземне воде најадекватније за снабдевање Темишвара и препоручује, уколико је то могуће, да се одустане од других извора. Исти Кајлингер предлаже да се, први пут у историји, град снабдева са два извора: подземном водом за потребе домаћинстaва и бегејском водом за индустријске сврхе, чишћење улица и јавних тоалета.

Стан Видригин, инжењер у оквиру техничког сервиса општине града, прима 1907. године задужење са циљем да пронађе ефикасан начин за увођење канализације и снабдевање водом. Стан Видригин је, о трошку општине, послат ради прикупљања документације у Дрезден, Берлин, Келн, Страсбург, Карлсруе и Лондон, не би ли пронашао адекватна решења за специфичну ситуацију Темишвара. Када се вратио, пројектовао је системе за снабдевање водом и градску канализацију, овог пута веома успешно.

Градска канализација била је осмишљена да функционише као јединствен систем, то јест да исти систем преузме већ коришћену воду и кишницу. Радови на канализацији започињу 1909. године, како на левој тако и на десној обали Бегеја. Током 1911. године почиње изградња Станице за прочишћавање, пуштене у погон 1912. године. Изградња канализационог система Темишвара један је од најамбициознијих, али и најнеопходнијих пројеката града у пуном развоју почетком ХХ века. Радови су трајали седам година и одвијали се упоредо са рушењем старих утврђења. Читава варош изгледала је као огромно градилиште.

Под Видргиновим руковођењем наставља се извођење вертикалних бушотина у северном, али и југоисточном делу града, између насеља Мошница, Урсењ и Ђирок. Укупно – 139 сонди за истраживање. Након спроведених истрага, Видригин је закључио да су пронађени извори воде одговарајући са квалитативне тачке гледишта и да могу осигурати задовољавајућу количину воде потребну за развој града у будућности.

Тако је 1910. године започета изградња Водовода 1 број удаљеног 1,5 км од града, у правцу југa. Музеј има три зграде које су до 1914. године функционисале као јединствена целина, снабдевајући становништво питком водом: Група бунара, Пречишћивач I и Дом пумпи. Тим зградама је надограђен и стан за особље које је радило у погону. Након отварања водовода 1914. године, урађена су разна проширења. Почетком 1918. године поставило се питање реализације другог пречишћивача, што је остварено од 1932. до 1934. године. Током 1928. године предвиђено је да се сагради зграда трансформатора (или електрана). Много касније, 1992. године, на истој парцели на којој се налазио Водовод број 1 отворена је нова станица за пречишћaвање дубинске воде, а зградама подигнутим од 1910. до 1934. године престала је намена у погону.

На основу стеченог искуства и инжењерског усавршавања на Политехничком универзитету у Будимпешти, Видригин ступа у контакт са најсавременијом науком тог тренутка у области технике, али и са уметничким стилом Сецесијe. Ради се о правцу у уметности и архитектури који доживљава највећи процват крајем XIX-ог и почетком XX-ог века. Као што сам назив указује, Secession значи одвајање – раскид са историјском, конзервативном традицијом и стварање нових облика у складу са модерним временима.

У Немачкој овај је правац назван „Jugendstil”, млади стил, у Француској „Art Nouveau”, нова уметност, док је у Бечу и Будимпешти био популаран назив „Secession”, односно „Szecesszió”. 

Водовод број 1 у Урсењу био је један од најрепрезентативнијих комплекса тог типа у Темишвару и Румунији, како за програм индустријске архитектуре у првој половини ХХ-ог века, тако и за ширење уметничког правца Art Nouveau.

Зграде водовода су објекти препознатљиви по технолошкој логици и индустријској функционалности и изграђене су у маниру индустријске Сецесије. То подразумева коришћење нових материјала и техника за дотично време (укључујући и бетон, коришћен касније у изградњи фабрике), али и стилизованих модела, инспирисаних природним мотивима.

Водовод у којем се тренутно налазимо, првобитно назван Здање подземних вода, пуштен је у погон 1. јуна 1914. године. Током наредних четири деценија осигурао је потребну воду за живот становника Темишвара и функционисао је без престанка 80 година! Позивамо те да се боље упознаш са његовом причом.